Више него икад имамо потребу да пишемо –
шаљемо електронску пошту, понуде, захтеве, молбе, остављамо поруке на
друштвеним мрежама и коментаришемо на разним порталима... Више него икад
комуникацију остварујемо писањем а не говором. Писање постаје примарна вештина за
XXI век, али је за успешну комуникацију писањем потребна вежба да научимо како
да се изражавамо, организујемо своје мисли и успешно преносимо поруку. Међутим,
понекад је тешко остварити комуникацију писаним путем. Када говоримо,
саговорник може да тражи појашњења или да обрати пажњу на наш говор тела,
односно на наше невербално комуницирање1. Ипак, ако неко жели да
пренесе језгровиту и тачну поруку у писаној форми, не може се ослонити на
невербалну комуникацију. Гарднер сматра да проблем постаје већи уколико
стручњак из области није у стању да пренесе своје идеје правилно приликом
писања научних или истраживачких радова. Многи читаоци их не разумеју како
треба и, на тај начин, долази до погрешних интерпретација (Gardner, 2011 [1983,
1993]: 101). Иако је уврежено (погрешно) мишљење да је добро писање ствар
талента и да се не може научити, неопходно је радити на развоју вештине писања
током школовања на организован и систематичан начин (Boeglin, 2010; Милатовић,
2007; Живковић, 1994; Шуваковић, 2010).
Академско писање није исто што и стваралачко
или креативно писање. Креативно писање се посматра као облик уметничког
изражавања и стваралаштва и може се само донекле научити јер се заснива и на
таленту (Милатовић, 2007: 83). С друге стране, академско писање није облик
уметничког изражавања и није потребан посебан таленат (осим вероватно
писмености) за његово савладавање. Да би се успешно владало академским формама,
потребно је прво савладати техничке аспекте академског писања. То значи да у
оквиру предмета студенте треба упознати са форматом, формом и основним
карактеристикама есеја2. Формат есеја јесте чисто технички захтев
и важно је да се провере наслов, увлачење редова, маргине, размак, број речи,
начин цитирања или друге потребне одреднице. Овакви захтеви се углавном
постављају на нивоу факултета или универзитета. Неки захтеви су, попут начина и
стилова позивања и цитирања, међународни, тако да се сада примењују стилови
цитирања попут APA, MLA, Харвард, Чикаго, итд.
Основне карактеристике академског писања
могу се сврстати у три категорије: садржај, организацију и језик. Поред ових
карактеристика, академско писање има своја правила и технику писања која
подразумева поштовање разних начела (начело јединства, начело прогресије,
начело равномерности, начело логичке повезаности, и сл.) и етапе израде писаног
састава. По питању стила, одликује га објективност,
аналитичност, тачност и прецизност.
Класификација начела доброг писања је различита
и разни аутори наводе различите поделе. Према Милатовићу основна начела доброг
писања у академске сврхе су: начело научности, начело јединства, начело
прогресије, начело равномерности, начело логичке повезаности и мотивисаности,
начело здравог разума (Милатовић, 2007: 89–90). Живковић спомиње само три
основна начела: начело јединства, начело прогресије и начело равномерности
(Живковић, 1994: 202). Сматрамо да су за писање есеја важна следећа начела:
- начело јединства/потпуности пасуса (енгл. unity): рад не одступа од теме ни у једном сегменту;
- начело целовитости пасуса (енгл. coherence): сви делови пасуса су међусобно повезани и прелаз се не примећује добром употребом транзиција;
- начело логичке поделе (енгл. logical division of ideas): редослед излагања је логичан, композиционе целине морају постојати у добро организованом логичком смислу.
Ја бих овде додали још једно начело за
које сматрамо да је важно при писању есеја, а нарочито дужих академских радова:
начело транзиције. Под начелом транзиције подразумевамо повезаност између
пасуса и складан прелаз из једног пасуса у други, као и целине унутар пасуса.
Поштовање овог начела постиже се умешним избором транзиција тј. употребом
везника, прилошких израза и речи које нам сигнализирају да прелазимо на други
аргумент, настављамо у истом маниру, закључујемо, итд. (енгл. transition
signals). При писању дужих радова начело транзиције се односи на прелаз између
поглавља у раду.
Референце
Boeglin, M. (2010). Akademsko pisanje korak po korak, Od
haosa ideja do strukturusanog teksta. Novi Sad: Akademska knjiga.
Живковић, Д. (1994). Теорија књижевности са теоријом писмености
(Једанаесто издање). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Милатовић, В. (2007). Усмено и писменo изражавање. Београд:
Рачунарски факултет.
Шуваковић, У. (2010). Академско писање у друштвеним наукама.
Београд: Досије
2) Треба нагласити да
постоји разлика између значења речи есеј у српском и енглеском језику. Есеј се
на нашем језику назива још и оглед, а када је краћи - запис. Има
наглашен лични став и важна му је и мисаона и емоционална страна (Живковић,
1994: 243). У овом раду се под термином есеј подразумева англосаксонско шире
поимање есеја да је есеј писани рад од неколико параграфа на једну тему
(Oshima, Hogue, 2006: 56).
