Предлози за смањење обима школске администрације

Годишње и месечно планирање допунске наставе

Да ли стварно неко мисли да поседујемо натприродне моћи и можемо да предвидимо шта ће деца лоше усвојити? Наравно, донекле да, све се може предвидети на основу ранијих генерација, искуства, тежине градива, итд. али на основу тога планирамо наставу а не и допунску.

Предлог: за допунску наставу не треба писати годишњи план, не треба ни месечни. Треба писати на крају месеца извештај о реализацији допунске наставе за тај месец: наставник је утврдио да је ученицима тог и тог одељења била потребна додатна помоћ за то и то и на часовима допунске су радили то и то. Месечни план је нереалан и на крају се сведе да јуримо реализацију плана (а управо нас то спречава да на редовним часовима детаљно са свима прођемо кроз градиво)... 

Стручно усавршавање и годишњи извештаји

Од наставника се очекује да на почетку школске године достави предлог плана стручног усавршавања за наредну школску годину. Иако сам велики поборник целоживотног учења и сталног усавршавања, мислим да је то нереално: можемо изабрати семинаре унапред, али је веома тешко толико унапред утврдити да ли ће се погодити викенд да нам одговара њихово одржавање или да ли ће се семинар одржати у тој школској години... На крају године се процењује у којој мери је шта спроведено. Опет писање и самоевалуација.

Предлог: Укинути. Једини изузетак би требало направити у вези са планирањем рада стручних већа, нпр. одржавање угледних часова или предавање наставника. На почетку школске године записником стручног већа се утврђује њихов распоред. Не треба наставник да води посебну документацију о томе (за коју и не знамо где стоји).

На крају школске године се пише извештај о стручном усавршавању: хоризонталном (у установи) и акредитованом. То је у реду, али није у реду форма. Пише се извештај о реализацији годишњег програма рада, стручно усавршавање наставника са компетенцијама (табеларно), поједничани извештај о стручном усавршавању наставника... Свако тражи на свој начин да му наставници нешто доставе.

Предлог: Надлежна установа[1] треба да утврди чему ти извештаји служе и у складу са тим припремити унификован образац који наставник треба да попуни на крају школске године. Такав образац треба да садрже ставке по којима наставници пишу (а о тим ставкама-захтевима треба добро размислити шта је заиста потребно имати као информацију и чему служи та информација). Треба све разумне и оправдане захтеве објединити једним документом који ће се по потреби делити између педагога, психолога, директора, помоћника, секретара, комисија за стручно усавршавање, комисија за ово и оно. Онда нека они којима су потребне информације из тога извлаче шта им треба. Ако не знају како да у оквиру школског система поделе један документ, и за то припремити упутство. Сматрам да наставник треба да напише један извештај који ће обухватити све шта је радио у току школске године, а не да има фолдер са извештајима у зависности од тога ко му је шта тражио.  

Педагошка документација о ученику

После оволико година рада, више ми уопште није јасно чему служи и како се води. Идемо из крајњости у крајњост: од тога да ништа не сме бити забележено у наставниковој свесци већ томе служи дневник до идеје где наставник бележи за сваког ученика позитивне стране, напредак, описно напредовање, напредовање у оценама, процентима, а све то праћено учениковим индивидуалним портфолиом и разредним портфолиом. Никако да пронађемо средину.

Наставник српског језика или математике у основној школи проводи са ученицима недељно двоструко више времена од других наставника. Или четвороструко у поређењу са наставницима музичког и још неких предмета са фондом часова један недељно. Сличном математиком, они имају 4х4 одељења за пун фонд а екстремни случај је наставник музичког који за пун фонд има 20 одељења (јер има само један час недељно у сваком разреду). Наставници страног језика имају 10 одељења за пун фонд. Ако за сваког ученика у сваком одељењу водимо педагошку документацију тако да сваки ученик добије по један лист папира за целу школску годину, математика је јасна: бар 300 листова, увезаних на неки начин, са којима наставник ради. И портфолио за сваког ученика. И пет наставника који имају један ормар у једном кабинету.

Педагошка документација на начин који се тренутно тражи од нас је немогућа мисија. Физички незиводљиво да шуму држимо у кабинетима. Лично се залажем за вођење електронске документације. Сваког дана носим лап топ (приватна својина, да се не збуните - није нам школа дала) и после часа (чак и за време часа) уносим запажања, оцене, коментаре, извињења, итд. Да ли то подржава инспекција? Проверите са њима, ја немам где да одлажем тоне папира.

Предлог: Министарство/неки од Завода треба да напише стручно упутство о вођењу педагошке документације – опште препоруке као и за сваки од предмета. Умерено и примењиво. Немамо ми баш толико много предмета да не могу људи да напишу шта је најбитније процењивати и пратити код ученика из одређене области.  И наравно, подржавати електронске облике вођења документације са бекапом у школи.

За ученики портфолио немам решење. Ко је то смислио, нека размишља и о томе где ћемо држати 300 ученичких фасцикли по наставнику. Један кабинет енглеског у школи која има по пет одељења треба да сторнира 5 одељења х 4 разреда х 30 ученика, тј. 600 фасцикли/портфолиа/радних досијеа ученика. И разредне портфолије наставника одељенских старешина.

Можда нисам допринела најбољим могућим предлозима, али сам бар скренула пажњу на оно што нас мучи. Можда ће неко од колега имати боља решења...

---

[1] Под надлежном установом подразумевам све оне који имају права да долазе у школу и конторлишу њен рад или користе информације из школе какоби унапређивали наставу (ЗУОВ, Завод за вредновање, Министарство просвете, инспекције). А нарочито инспекције. Они морају да знају чему служе та документа која ми производимо на килограме (дрво по захтеву). 

Писање припреме за час - трактат о сврси исте

Одмах да се изјасним пре него што ме неко погрешно схвати: сматрам да наставник мора да има писану припрему за час. Предметни наставник који има по неколико програма у току дана (неколико различитих одељења, разреда, па чак и предмета) мора на неки начин да забележи шта ће радити. Учитељ такође – он има пет-шест различитих предмета сигурно. Оно што мени смета је форма која се намеће. Следи монолошка питање-одговор метода по овом питању у вези са потенцијалним читачима те несрећне припреме (метод рада: монолошка, поткатегорија: сама питам, сама одговарам; облик: фронтални; тип часа: систематизација вишегодишњег искуства у настави).

Устаљено мишљење је да наставник треба да напише такву припрему за час да ако не може да дође онда онај ко ће да га замени може да на основу наставникове припреме одржи час. Да неће домар да га замени? Теткица? Они не знају методику а ни предмет па би њима стварно требало написати све. Психолог или педагог? Они знају методику, али не знају садржај. Па и за њих треба све. Помоћник директора или директор? Исто као и претходно. Ја сам сигурна да са мојом припремом за час енглеског језика, уредно написану на српском језику и на три стране, свако од горе наведених актера може да одржи час и да се не примети да физички нисам присутна. Можда би требало да пишем и фонетску транскрипцију за оне који нису баш сигурни око изговора.

Уколико је припрема намењена да се провери рад наставника када дође интерна или екстремна инспекција, онда они који долазе су, претпостављам, на неком од облика стручног усавршавања. Читају припрему и информишу се о методама, облицима, циљевима и задацима. Знате, они то не умеју сами да процене кад гледају час. Мора наставник да им напише да је активност бр. 5 рад у групи а метода кооперативно учење. (Упс... „кооперативно учење“ не постоји као метода у педагогији на српском, наставници енглеског морају да пронађу термин на српском, тј. да напишу која је то најприближнија метода код нас).

Нећу више да иронишем. Да се изјасним гласно, да не буде после нисмо те добро схватили: домар, теткица, педагог, психолог, помоћник, или ко год није из наставникове струке и не треба да држи час из струке наставника. Ваљда је то нормално?! Они ће или чувати децу на том часу да не праве хаос у учионици (случај прва два) или у случају осталих, радити нешто у вези са наставом, учењем, развојем вештина, имају они већ своје теме (толеранција, сарадња, вршњачко учење, другарство...). Случај контроле наставниковог рада – да ли је могуће да они који долазе стварно мисле да су то битни елементи часа? Да поставимо овако ствари: њима не треба дати припрему, него они треба да основу посматрања часа да утврде да ли наставник има разне облике, методе, циљеве, итд. и да ли је час успешан. Друго је питање да ли су они стварно компетентни да то умеју да процене...

Коме онда служи припрема? Наставнику. Да се он подсети и води час. Ако дам ту припрему посетиоцу, шта ја да радим? Не мора свака посета да буде најављена, и не треба, а сваки час треба да буде припремљен. Али моја припрема је за мене, ни за кога другог. Могу да је дам на увид, да се види да сам ја радила на томе, али наметање обрасца од три стране је бесмислено. Не могу да се снађем у припреми на три стране, како не схватате! Немам времена на часу да листам и тражим шта ћу да радим следеће. То су практични аспекти. Требају ми белешке које су јасне мени, на једној страни која ће стајати испред мене и са које једним летимичним погледом могу да знам шта и како даље да не заборавим нешто. Ако имам пет одељења истог разреда, да будем сигурна да сам свима исто рекла (а не после се сетим да сам то рекла онима из другог одељења а оне овима...)

А други наставник из моје струке који би ме заменио – па он ваљда зна да испланира час у складу са методама и садржајима нашег предмета. Њему не треба моја припрема, уме ваљда да одржи час. Њему само треба наставна јединица, остало ће сам да осмисли. 
Погледајте шта пише о писаној припреми у Речнику лингводидактичке терминоголије, аутор Вучина Раичевић: