Метод Марије Монтесори - Држање часа

Раније сам се сусретала са именом Марије Монтесори у једној приватној школи страних језика која је примењивала неке елементе њене методе попут спонтаног учења и учења кроз игру. Пре годину-две сам присуствовала презентацији о алтернативним методама што ме је инспирисало да се информишем више и потражим књиге саме Марије Монтесори. Испоставило се да је Марија била плодан писац, али је код нас преведена само једна њена књига - Упијајући ум. Пошто ме је интересовао нешто више о самој методи, међу бројним књигама сам одабрала The Montessori method: the origins of an educational innovation саме Марије Монтесори (уредник Gerald Lee Gutek) и овде вам представљам 6. поглавље о држању часова.

Марија Монтесори верује да часови треба да буду вођени попут експеримената и да сваки час треба да има три основне карактеристике: концизност (енгл. brevity), једноставност (енгл. simplicity) и предметност (енгл. objectivity, мој незграпан превод). Под концизношћу она подразумева да наставник треба да користи што је мање могуће речи и да “оголи” дискурс сводећи га на брижљиво одабране реченице. Једноставност се односи на те одабране речи које треба да буду што једноставније и јасније деци, а објективност захтева да личност наставника потпуно избледи како би објекат у питању дошао до изражаја. Мене је овде нарочито збунила реч “предметност” јер сам прво мислила да се ради о презентовању чињеница и чињеничног стања, али се заправо односи на “објекат” тј. предмет који је на том часу у центру пажње.

Као пример добро вођеног часа, она наводи час на коме наставник учи децу плаву и црвену боју. Наставник би требало да усмери дечију пажњу на црвену боју и каже јасно и гласно: “Ово је црвена.” Затим треба то да понови са плавом бојом и каже: “Ово је плава.” Како би наставник био сигуран да је ученик разумео, он пита ученика да му дода црвену/плаву. Интересантно је како наставник треба да реагује уколико ученик погреши: наставник не сме да инсистира на понављању, осмехне се, само се окрене и настави даље. Један од основних принципа Монтесоријеве методе је да дете не сме да се осећа као да је погрешило и наставник не сме да инсистира на понављању лекције јер би се на тај начин нарушило спонтано учење код детета (зато што би оно уложило неприродан труд!)

У прилог својој методи она наводи неке часове на којима је била и на којима је наставник прекомерном употребом речи и разних синонима потпуно збуњивао дете које не би успевало да швати ни о чему се прича, а камо ли шта треба да научи. Пример: наставник жели да научи дете да разликује црвену и плаву боју. Почиње са питањима која укључују небо, кецеље, ствари, итд. Иако је свима заједничка плава, дете у том мору информација не може да селектује информацију и сећа се прегршти појмова, а најмање плаве боје. Доста сам размишљала о овоме и прво сам помислила да то више није тако, да се деци презентују појмови и речи кроз велики број разноврсних материјала, али сам се онда сетила својих ученика у првом разреду. Знам да сам без Марије Монтесори сама дошла до закључка да ако успем на сваком часу сваког ученика да научим бар две нове речи, ја сам сјајан наставник: 2x72 часа=144 речи годишње најмање. До краја четвртог разреда то је пуно пуно речи за тако мале главице! Карактеристике које је описала Марија су заиста важеће за рани узраст јер се нови вокабулар може обрађивати на неколико часова, понављајући га из часа у час али на други начин и уз други дидактички материјал. Битно је само да индивидуални часови буду концизни, јасни и једноставни.

Невероватно је колико је метода и приступа изникло у последњих сто година, али се испоставило да оне најједноставније заправо имају највећи ефекат код деце. Мени се ова допала јер сматрам да је примењива у настави страних језика на раном узрасту када се деца још увек боре и са матерњим језиком. Ово је у потпуном сукобу са методама које заговарају држања часа само на страном језику и за које многи сматрају да дају добре резултате. Можда и може тако, али треба веома прецизно разјаснити шта је циљ тог часа и држати се тога.