Писање припреме за час - трактат о сврси исте

Одмах да се изјасним пре него што ме неко погрешно схвати: сматрам да наставник мора да има писану припрему за час. Предметни наставник који има по неколико програма у току дана (неколико различитих одељења, разреда, па чак и предмета) мора на неки начин да забележи шта ће радити. Учитељ такође – он има пет-шест различитих предмета сигурно. Оно што мени смета је форма која се намеће. Следи монолошка питање-одговор метода по овом питању у вези са потенцијалним читачима те несрећне припреме (метод рада: монолошка, поткатегорија: сама питам, сама одговарам; облик: фронтални; тип часа: систематизација вишегодишњег искуства у настави).

Устаљено мишљење је да наставник треба да напише такву припрему за час да ако не може да дође онда онај ко ће да га замени може да на основу наставникове припреме одржи час. Да неће домар да га замени? Теткица? Они не знају методику а ни предмет па би њима стварно требало написати све. Психолог или педагог? Они знају методику, али не знају садржај. Па и за њих треба све. Помоћник директора или директор? Исто као и претходно. Ја сам сигурна да са мојом припремом за час енглеског језика, уредно написану на српском језику и на три стране, свако од горе наведених актера може да одржи час и да се не примети да физички нисам присутна. Можда би требало да пишем и фонетску транскрипцију за оне који нису баш сигурни око изговора.

Уколико је припрема намењена да се провери рад наставника када дође интерна или екстремна инспекција, онда они који долазе су, претпостављам, на неком од облика стручног усавршавања. Читају припрему и информишу се о методама, облицима, циљевима и задацима. Знате, они то не умеју сами да процене кад гледају час. Мора наставник да им напише да је активност бр. 5 рад у групи а метода кооперативно учење. (Упс... „кооперативно учење“ не постоји као метода у педагогији на српском, наставници енглеског морају да пронађу термин на српском, тј. да напишу која је то најприближнија метода код нас).

Нећу више да иронишем. Да се изјасним гласно, да не буде после нисмо те добро схватили: домар, теткица, педагог, психолог, помоћник, или ко год није из наставникове струке и не треба да држи час из струке наставника. Ваљда је то нормално?! Они ће или чувати децу на том часу да не праве хаос у учионици (случај прва два) или у случају осталих, радити нешто у вези са наставом, учењем, развојем вештина, имају они већ своје теме (толеранција, сарадња, вршњачко учење, другарство...). Случај контроле наставниковог рада – да ли је могуће да они који долазе стварно мисле да су то битни елементи часа? Да поставимо овако ствари: њима не треба дати припрему, него они треба да основу посматрања часа да утврде да ли наставник има разне облике, методе, циљеве, итд. и да ли је час успешан. Друго је питање да ли су они стварно компетентни да то умеју да процене...

Коме онда служи припрема? Наставнику. Да се он подсети и води час. Ако дам ту припрему посетиоцу, шта ја да радим? Не мора свака посета да буде најављена, и не треба, а сваки час треба да буде припремљен. Али моја припрема је за мене, ни за кога другог. Могу да је дам на увид, да се види да сам ја радила на томе, али наметање обрасца од три стране је бесмислено. Не могу да се снађем у припреми на три стране, како не схватате! Немам времена на часу да листам и тражим шта ћу да радим следеће. То су практични аспекти. Требају ми белешке које су јасне мени, на једној страни која ће стајати испред мене и са које једним летимичним погледом могу да знам шта и како даље да не заборавим нешто. Ако имам пет одељења истог разреда, да будем сигурна да сам свима исто рекла (а не после се сетим да сам то рекла онима из другог одељења а оне овима...)

А други наставник из моје струке који би ме заменио – па он ваљда зна да испланира час у складу са методама и садржајима нашег предмета. Њему не треба моја припрема, уме ваљда да одржи час. Њему само треба наставна јединица, остало ће сам да осмисли. 
Погледајте шта пише о писаној припреми у Речнику лингводидактичке терминоголије, аутор Вучина Раичевић: