Зона наредног развоја

У књизи „Мишљење и говор“ Виготски износи став да „у сарадњи, уз нечије руковођење и уз нечију помоћ дете увек може урадити више и решити теже задатке него самостално“ (Vigotski, 1996а: 187). Ниво дететовог тренутног развоја назива се ниво актуелног развоја (НАР), а ниво до ког може да стигне у сарадњи је зона наредног развоја (ЗНР):

Већа или мања могућност прелажења детета од онога што уме да ради самостално ка ономе што уме да ради у сарадњи и јесте најупадљивији симптом који карактерише динамику развоја и успешност интелектуалне делатности детета. Она се потпуно подудара са зоном његовог наредног развоја. (Vigotski, 1996а: 188)

Дакле, зона наредног развоја може се дефинисати као ниво перформансе до ког ученик може да стигне уколико му у интеракцији помаже напреднији саговорник. Када ученици у пару или групи раде неки задатак, они допуњују један другог и усвајају нове облике, које нису претходно знали, како би остварили бољу комуникацију или напредовали:

Зато је учење најплодније онда кад се обавља у оквирима раздобља одређеног зоном наредног развоја... А наша истраживања су показала да је у тим раздобљима посреди чисто социјална природа процеса развоја виших психичких функција, која настаје услед културног развоја детета, развоја чији су извор сарадња и учење. (Vigotski, 1996а: 190−91)

Напредовање из НАР у ЗНР представља основу сарадничког учења (ову идеју је касније елаборирао Брунер и она се јавља у његовим радовима под термином scaffolding): „Нет-генерација често преферира да учи и ради у тимовима. Приступ вршњак-до-вршњака (peer-to-peer) је уобичајен, такође студенти помажу један другом. Уствари, Нет-генерација сматра вршњаке повјерљивијим од наставника када треба одредити чему посветити пажњу“ (Manuel, 2002, према Kljakić, 2007а).[1] Један од разлога зашто су вршњаци спремни да уче једни од других јесте и осећај равноправности који се јавља међу ученицима, те тиме и жеља да уче једни од других:

У међусобној интеракцији се увиђа граница сопственог понашања и како оно утиче на друге. Схвата се значај заједничких договора, поштовање дефинисаних правила, а то је пут развијања одговорности. Кроз међусобну вршњачку размену развија се осећај заједништва и задовољава потреба припадања групи. (Марковић Е. , 2010)

Импликације за наставу су да ученицима треба пружити друштвено богато окружење у коме они могу да истражују домене свог знања заједно са својим вршњацима, наставницима и стручњацима са стране; курсеве за учење на даљину треба креирати тако што ће обиловати алатима који омогућују дискусије, сарадничко писање, решавање проблема и подршку у учењу.

---

[1] Према Правопису (2010) пише се „у ствари“ и „нет-генерација“, али је овде цитат.