Komunikativni testovi

U poslednje tri decenije se naglo promenila politika testiranja i dosta se napredovalo na polju sastavljanja testova. Došlo je do razvoja teorijske podloge prema kojoj se smatra da je jezička sposobnost višekomponentna i koja priznaje uticaj metode testiranja i osobine kandidata na performansu na testu. Počeli su da se primenjuju sofisticiraniji merni instrumenti i statistička obrada podataka, i došlo je do razvoja komunikativnih jezičkih testova koji se zasnivaju na principima komunikativnog pristupa podučavanju jezika (Bachman, 1991: 671). Iako su se komunikativni testovi pokazali kao bolje merilo jezičkog znanja u odnosu na prethodne vrste testova, u našoj (srpskoj) praksi još nisu zaživeli i cilj ovog kratkog rada je da u osnovnim crtama (ponovo) upozna sve zainteresovane sa pojmom i karakteristikama komunikativnih testova.

Bachman navodi četiri osnovne karakteristike komunikativnih testova po kojima se razlikuju od druge vrste testiranja. U njima se traži da kandidati koji rade testove popune praznine informacijom na osnovu velikog broja imput izvora. Na primer, kandidati treba da urade pisani zadatak na osnovu kratkog snimljenog predavanja i na osnovu pročitanog pasusa na istu temu. Druga karakteristika je u tome što zadatak iz jednog vežbanja zavisi od zadatka iz nekog prethodnog urađenog vežbanja, uključujući i kandidatove odgovore u tim vežbanjima. Treće, komunikativni testovi se karakterišu integracijom zadataka i sadržaja iz testa u dati domen diskursa. Na kraju, za razliku od testova druge vrste kojima se ocenjuje gramatika, vokabular i izgovor, komunikativni testovi mere veći dijapazon jezičkih sposobnosti – uključujući princip sagledavanja celine, funkcija i sociolingvističke prigodnosti (Bachman, 1991: 678).

U našoj zemlji je Ranka Ćurčin pre više od 20 godina objavila prilog u kome prepoznaje potrebu za uvođenje komunikativnih testova. Na početku priloga se objašnjava da ni standardni objektivni testovi ni integrisani testovi (kao što je kloz ili diktat) ne utvrđuju učenikove komunikativne sposobnosti koje se mogu utvrditi komunikativnim testovima. To je zato što se komunikativni testovi zasnivaju na kriterijumima upotrebe jezika koji nisu zastupljeni kod ovih prethodnih testova, tj. komunikativni testovi se „više zadržavaju na sadržaju a manje na jezičkoj formi“ (Ćurčin, 1987: 251). Oni bi trebalo da se zasnivaju na sledećim kriterijumima upotrebe jezika:

• autentičnost jezika (korišćenjem autentičnog jezika učenici se osposobljavaju da primenjuju strani jezik u nepoznatim kontekstima poput izvornih govornika),
• interakcija,
• nepredvidivost informacije koja sledi,
• kontekst (i fizčki i jezički),
• svrha testiranja (mora da se jasno navede učenicima šta se od njih traži), i
• da se proceni šta učenik zapravo postiže upotrebljavajući jezik. (Ćurčin, 1987: 251).

Problemi koji se javljaju pri izradi ovakvih testova su problemi ekstrapolacije i ocenjivanja, tj. treba predvideti koje intelektualne sposobnosti i znanja će učenici primeniti da bi rešili globalni zadatak i kako da rezultati testa ne budu teško merljivi, vremenski nepraktični i subjektivni. Na kraju priloga autorka daje primer komunikativnog testa: učenici treba da saslušaju određenu emisiju i hvataju beleške na osnovu kojih će kasnije samostalno ispričati o čemu je bilo reči, odgovarati na nastavnikova pitanja, a zatim napraviti sintezu svega pomenutog u pisanom obliku. Na ovaj način se integrišu sve četiri jezičke veštine sa svim intelektualnim sposobnostima i znanjima učenika što odgovara stvarnim jezičkim situacijama.

Jasno je da ovakva vrsta testiranja pruža bolje podatke o znanju i napredovanju učenika; na žalost, uvođenje komunikativnih testova u obavezno školstvo u Srbiji zahteva mnogo truda i angažmana ne samo u sastavljanju već i u implementaciji. Prvenstveno je potrebno objasniti nastavnicima potrebu za uvođenje ovakve vrste testiranja, a zatim ih edukovati kako da sastave kvalitetan komunikativni test. Verujem da će svaki odgovoran nastavnik ovo rado prihvatiti.

Literatura

Bachman, L. (1991). What Does Language Testing Have to Offer?, TESOL Quarterly, 25(4), 671-705.

Raos Ćurčin, R. (1987). Komunikativni testovi u nastavi stranih jezika. Teorija nastave jezika (Zbornik radova). Beograd: Društvo za primenjenu lingvistiku, 249-253.