Generativna gramatika – prikaz članaka

1. O’Grady, W. (2008). The emergentist program. Lingua 118. 447–464.

U ovom članku William O'Grady daje osnovne principe emergentističke teorije usvajanja jezika i, sučeljava ih sa idejama nativista. Najvažnija razlika između nativista i emergentista je u određivanju mehanizama koji su zaduženi za usvajanje jezika. Dok nativisti naglašavaju postojanje organa za jezik (LAD), emergentisti smatraju da su opšti kognitivni procesi zaduženi za procesiranje jezika zbog čega se i emergentistička teorija svrstava u kognitivne pristupe.

Osnovna pretpostavka emergentista je da se jezik može najbolje objasniti preko nelingvističkih faktora i njihove interakcije, poput fiziologije, percepcije, procesiranja, radne memorije, pragmatike, društvene interakcije, karakteristika imputa, mehanizama učenja, itd. Oni negiraju postojanje jezičkih principa i parametara, za koje nativisti smatraju da su urođeni elementi znanja jezika, već govore o osobinama jezika najviše se oslanjajući na teoriju konekcionizma. Prema konekcionističkom shvatanju, učenje i kognicija se posmatraju kao mreža neuronskih čvorova koji su u međusobnoj vezi, a jačina veze zavisni od učestalosti upotrebe.

Prve emegentističke ideje se javljaju u radovima Žana Pijažea u čijoj teoriji razvoja se naglašava interakcija između iskustva i opštih kognitivnih sposobnosti. Slabost njegove teorije se ogleda u nejasnom objašnjenju mehanizama za učenje i njihovih operacija. Međutim, mnogi emergentisti i sada veruju da se usvajanje jezika vrši jednostavnim mehanizmima kako bi statistički došli do pravila na osnovu jezičkog imputa. U teoriji usvajanja stranih jezika, najvažnije shvatanje emergentista se odnosi na pristup zasnovan na jezičkoj upotrebi. On smatraju da se znanje jezika stvara i utvrđuje kao odgovor na mogućnosti da se tumači jezik i da se izgovaraju rečenice u samom toku komunikacije. Jezik se kod dece javlja kroz brojno procesiranje rečenica sa kojima se sreću u razgovoru sa drugima.

Radikalnije emergentističko shvatanje se odnosi na potpuno negiranje specijalnog LAD-a i po njemu se smatra da kognitivni mehanizam koji je odgovoran za usvajanje jezika je jednostavno procesor – isti onaj koji je odgovoran za tumačenje i formiranje rečenica u komunikaciji u realnom vremenu.

Na kraju rada, O'Grady poredi minimalističku teoriju Noama Čomskog sa emergentizmom. On smatra da je došlo do zaokreta kod nativista, i da minimalistička teorija ima više sličnosti sa emergentizmom nego sa originalnom nativističkom. Sâm Čomski kaže da usvajanje jezika nije samo pod uticajem lingvističkih principa, već ima i nekih negramatičkih faktora. Međutim,ono na šta O'Grady želi da razmotri se odnosi na pitanje da li karakteristike “jezičkog organa” u mozgu su same po sebi emergentne ili moraju da se podvrgnu pod principe specifične samo za jezičku sposobnost. Jezička sposobnost se može posmatrati kao jezička sposobnost u širem i u užem smislu prema Fitchu, a Čomski tvrdi da se jezička sposobnost u užem smislu može svesti na mehanizme ponavljanja/prisećanja (recursion), ali da je jedinstvena za ljudsku vrstu i sam jezik. O'Grady smatra da ovo ne može biti slučaj jer mnogi lingvistički fenomeni koji nisu recursive nisu uzeti u obzir (fonologija, morfologija, padež, slaganje, kongruencija, itd.) i zaključuje da ipak minimalistička teorija ne može da pređe iz redova nativista u redove emergentista.

Interesantno je da kada je u pitanju razjašnjavanje osnovnih ideja u emergentizmu i nativizmu, oni se uvek sučeljavaju i objašnjavaju u poređenju jedni sa drugima. Tako je i O'Grady predstavio emergentizam – u poređenju sa nativizmom. Mislim da bi preciznije definisao emergentistički program da ga je poredio sa sličnim teorijama poput teorije haosa, procesabilnosti ili konstruktivizma. U tom slučaju bi izronile jasnije ideje o tome šta emergentizam predstavlja.

2. Roger H. (2008). The Nativist Perspective on Second Language Acquisition. Lingua 118. 465–477.

U ovom članku autor daje prikaz osnovnih načela nativističkog pristupa kontrastirajući ih sa stavovima emergentista, a sve to u pokušaju da pruži argumentovane odgovore na pitanja o prirodi gramatike stranog jezika (L2) i načina na koji je učenici usvajaju. Na početku rada iznosi stavove emergentista koje u daljem toku osporava: mentalne sposobnosti učenika za usvajanje L2 nisu samo urođene i specifične za ljudsku vrstu, već se dosta oslanjaju na iskustvo, tj. nisu po prirodi lingvističke. S druge strane, nativisti smatraju da se odgovori na ova pitanja mogu dati samo ukoliko postoji urođeno lingvističko znanje specifično za ljudsku vrstu, a koje oni nazivaju univerzalna gramatika (UG). Kada je u pitanju usvajanje stranog jezika, autor smatra da postoje najmanje tri vrste dokaza u prilog urođenosti lingvističkog znanja i u daljem tekstu ih detaljno prikazuje.

Jedna od ideja u nativističkom pristupu jeste da su gramatike L2 uslovljene lingvističkim principima iz lingvističkih izvora, tj. iz organa za jezik koji sadrži univerzalne principe i parametre bez kojih dete ne bi moglo da u potpunosti razvije lingvističku kompetenciju. Suprotstavljeno ovom stavu je mišljenje emergentista koji veruju da usvajanje jezika, bilo maternjeg ili stranog, se vrši uz pomoć opštih kognitivnih mehanizama odgovornih za bilo kakvu vrstu učenja. Kako bi dokazao tvrdnju da postoji prethodno urođeno jezičko znanje a koje nije posledica iskustva ili formalnog obrazovanja, Hawkins se osvrće na studiju Perez-Leroja i Gasa o upotrebi otvorenih/nultih zamenica kod govornika engleskog jezika kao L1 a španskog L2 (“Overt Pronoun Constraint”) koja je pokazala da otvorenim zamenicama ne mogu da prethode kvantifikovani izrazi u situacijama kada se zamenica ne mora upotrebiti. Perez-Leroj i Gas su zaključili da govornici L2 imaju osećaja za upotrebu zamenica čak i kada nemaju puno jezičkog iskustva, što znači da su njihove gramatike uslovljene univerzalnom gramatikom u ovom domenu.

Druga značajna pretpostavka nativista je da iako gramatike L2 mogu da se razlikuju od ciljne gramatike L2 i gramatike L1, te razlike nisu ogromne i zapravo su pravila univerzalne gramatike mnogo jednostavnija nego što nam se čini. Studija koja ide u prilog ovoj pretpostavci je ona o usvajanju članova u engleskom od strane ruskih i korejskih govornika u čijim jezicima nema članova (Jonin et al, 2004). Iako postoje mnoga pravila o upotrebi člana, ova studija je pokazala da učenici zapravo prave razliku između samo dva svojstva karakteristična za izbor člana u jeziku koji ima članove: određenost i specifičnost. Nativisti smatraju da su ove dve karakteristike urođene opcije koje nudi univerzalna gramatika za gramatičko predstavljanje članova.

Treća pretpostavka se odnosi na jezičku realizaciju onih jezičkih karakteristika u L2 za koje se kontrastivnom analizom može utvrditi da li će biti uspešno ili neuspešno rešene. Ovde se Hokins bavi istraživanjima koja su sprovedena na fonološkom i morfosintaksičkom nivou. Po pitanju fonologije značajno je istraživanje koje je uradio Braun (2000) upoređujući usvojenost engleskih fonema kojih nema u japanskom, kineskom i korejskom. Braun objašnjava da neuspeh kod učenika da usvoje foneme iz engleskog jezika ima veze sa urođenim jezičkim znanjem i posledica je neaktiviranja i zapostavljanja engleskog fonetskog seta. Deci po rođenju su na raspolaganju sve foneme koje se glasovno realizuju u nekom jeziku, ali pod uticajem sredine i okruženja dete je izloženo samo određenim fonemama. One druge koje su zapostavljene se vremenom trajno gube. Ukoliko ih učenik ne aktivira do nekog određenog kritičnog perioda, onda će mu na raspolaganju biti samo aktivirani set iz maternjeg jezika i neće biti u mogućnosti da usvoji izgovor poput izvornih govornika. Na polju morfosintakse značajan rad predstavlja Lardijeova studija (1998, 2007) sa amerikanizovanom Kineskinjom Peti na osnovu koje je doneo sledeće zaključke: Peti nije uspela da u potpunosti usvoji kategorijske generalizacije (poput -s u množini) ni posle toliko godina u L2 kontekstu zato što nije počela sa učenjem engleskog do adolescentnog doba. Velika stopa grešaka koja se javlja u govoru u odnosu na pisanje se objašnjava time da Peti ipak ima metalingvističko znanje engleske gramatike koje je mogla lakše da upotrebljava pri pisanju nego u govoru.

Na osnovu gorespomenutih studija i istraživanja, Hokins zaključuje da uprkos nekim tvrdnjama da se do znanja L2 stiže induktivnim putem i iskustveno, ili deduktivno uz pomoć moždanih sposobnosti koje nisu samo lingvističke, ipak glavnu ulogu igra urođena sposobnost za lingvističko znanje, ali ostaje da se utvrdi u kojoj meri je to znanje stranog jezika vođeno principima univerzalne gramatike, a u kojoj imaju uticaja neki drugi izvori.

3. Hawkins, R. (2001). The theoretical significance of Universal Grammar in second language acquisition. Second Language Research 17/4. 345–367.

Glavna karakteristika nativističkog pristupa o urođenoj sposobnosti za usvajanje jezika L1 i univerzalnoj gramatici koja je u osnovi svih jezika se veoma dovodi u pitanje kada je reč o usvajanju stranog jezika (L2). Mnogi autori iz reda nativista smatraju da UG jeste odgovorna za usvajanje L1, ali da to nije slučaj kada je u pitanju usvajanje L2 koje je “fundamentalno drukčije” u odnosu na L1. S druge strane, Rodžer Hokins u ovom članku zastupa stav da su fenomeni “nedovoljna količina stimulusa” kao i pokušaji da se objasne L2-L1 razlike zapravo jasni dokazi o uticaju UG u procesu usvajanja L2. Fenomeni “nedovoljne količine stimulusa” su dugo važili za jedini izvor neosporivih dokaza u vezi sa uticajem UG na usvajanje L2, ali Hokins ukazuje na njihova ograničenja i dodaje da su pristupi koji objašnjavaju razlike između maternjeg i stranog značajniji za razumevanje odnosa UG i procesa usvajanja L2.

Polazno stanovište nativista je da je principe UG nemoguće naučiti i da samim tim oni moraju biti urođeni. Oni čine osnovu koja omogućava detetu da usvoji jezik jer je imput kojim su deca okružena nedovoljan za usvajanje gramatike L1. Ovaj fenomen nedovoljnog imputa se naziva fenomenom “nedovoljne količine stimulusa”. Hokins ističe važnost ovog fenomena za dokazivanje uticaja UG na usvajanje L2, ali takođe dodaje da se ne smeju ignorisati ni pokušaji da se objasne razlike između L1 i L2 iz perspektive UG. Dva suprotna zaključka koja se mogu doneti o gramatikama odraslih učenika L2 jesu da UG nema uticaja uopšte u konstrukciji mentalnih gramatika učenika L2 (Newmeyer) i da su gramatike odraslih učenika L2 sistemi gramatičke kompetencije, odnosno, mentalne reprezentacije L2 su pod uticajem UG. U ovom drugom slučaju se postavlja pitanje razlike u usvajanju L1 i L2 i u tom pravcu su istraživanja vršili van Buren i Sharwood Smith, White, Eubank (teorija “bezvrednih karakteristika”), Vainikka i Zoung-Scholten (teorija” minimalnog grananja”). U jednom od istraživanja koje je sproveo Marthardjono (1993) se došlo do sledećeg zaključka: apsolutni kriterijumi su prestrogi, ali to ne osporava uticaj UG na usvajanje L2.

Neka dalja istraživanja su bila usmerena dokazivanju koje su to promene dešavaju kada je UG u interakciji sa drugim komponentama mozga ili koje su to promene koje se dešavaju u komponentama UG. Javljaju se dva karakteristična fenomena: selektivna fosilizacija i nekonzistentnost u slaganju roda. Iako naizgled različiti, ovi fenomeni spadaju u slučaj lokalnog ograničavanja. Problem koji se javlja u ovim slučajevima je problem mapiranja sintaktičke reprezentacije u okviru tačnih morfofonoloških pojava (Lardier, de Garavito, White). Pretpostavka je da je razlog javljanja ovog problema što su se morfofonološke komponente UG promenila od detinjstva do zrelog doba. U svakom slučaju, ukoliko je došlo do premene u komponentama UG, onda buduća istraživanja na polju UG treba da budu usperena ka istraživanju prirode L2 morfologija. Ukoliko nije, to znači da treba više pažnje obratiti na veze između jezika i komponenti mozga.

Hawkings zaključuje da studije koje se bave ispitivanjem razlika mogu da doprinesu razumevanju i teoriji usvajanja stranog jezika i univerzalne gramatike, dok studije koje se bave nedovoljnom količinom stimulusa mogu jedino da potvrde da su L2 gramatike uslovljene univerzalnom gramatikom.